Сунчаница (2014)

Име филма: Сунчаницаkinopoisk.ru
У оригиналу: Солнечный удар
Држава: Русија
Језик: Руски
Режија: Никита Михалков
Жанр: Драма, Романса

Глумци:
Мартинш Калита …
Викторија Соловјева …
Денис Васиљев …
Милош Биковић …

Трајање: 175 min

Оцена:
0e6b8-ocena204

Коментар:
Док седи у заробљеништву, капетан поражене армије Белих, сећа се како је тринаест година раније упознао младу девојку, која му му ни после толико година не бледи из сећања.

Преузми:
http://new-rutor.org/torrent/397814/solnechnyj-udar-2014-webl-dlrip-avc

Превод:
http://rs.titlovi.com/prevodi/solnechny-udar-aka-sunstroke-202409/

Везе:
Sunčanica (2014) on IMDb

Слике:
Solnechnyy udar 2014 (02)
Solnechnyy udar 2014 (03)
Solnechnyy udar 2014 (04)
Solnechnyy udar 2014 (05)
Solnechnyy udar 2014 (06)
Solnechnyy udar 2014 (07)
Solnechnyy udar 2014 (08)
Solnechnyy udar 2014 (09)
Solnechnyy udar 2014 (10)
Solnechnyy udar 2014 (11)
Solnechnyy udar 2014 (12)
Solnechnyy udar 2014 (13)

Categories: М. Биковић, Н. Михалков, русија, филм | Tags: , , , | 32 коментара

Кретање чланака

32 thoughts on “Сунчаница (2014)

  1. dobro je što se ponekad sjete da i mi imamo dobrih glumaca

    • Душан

      Русија је многомилионска земља, где на место таквих улога чека на хиљаде глумаца, тако да немају они шта да се „сете“, нити је то њихова дужност. Млади Биковић своје појављивање дугује руским познанствима у Београду, и слава Богу да је тако, да бар неко добије шансу…

  2. Облакодер

    Одличан филм! Толико тих зверстава има што су их проклети безбожници починили… И овде има обиље и обиље материјала за овакве филмове. Ех да је нама среће да имамо једног Михалкова. А Београд пун квазиинтелектуалца, „космополита“, снимају ли снимају своје филмчиће… Пропадосмо, кукала нам мајка, а ови снимају „Српски филм“, и „Парада“…
    Михалков постао почасни грађанин Београда, е то је леп гест, индикативан.
    Српски родољуби се тренутно напајају кроз Русију. Николај је рекао, када је побегао у Америку од комуниста: кад кућа гори, пожар се гаси споља…

    • Змај

      Филм није лош, али је мени лично лошији од серијала Сморен сунцем, мада прати нит која је започету овим серијалом.
      У првом делу филма „Сморен сунцем“ постоји сцена у којој се Котов спрема да руча док његова породица игра кан-кан. Та сцена и дијалог током ручка су један од бољих коментара на комунистичку револуцију у Русији и зашто се догодила. На те сцене се врло често позивам када дискутијем са неким о теми комунизма, мени некако врло директно објашњава зашто се идеја комунизма примила међу обичним словенским светом.

      Мислим да прилично субјективно и превише из личног угла гледате на проблем комунизма. Недавно сам одгледао филм Цар који описује владавину Ивана Грозног. Изгледа да је Русима врло блиска идеја ликвидације елите, обичан народ дође као обичан колатерал, која не може да испуни жеље врховног вође.
      Има честе контакте са дијаспором из Америке и не могу да не приметим једно чудно слепило у њиховим погледима које се често граничи са ирационалношћу и лудилом која је пре свега последица прочетничке оријентисаности. Један добар део дијаспоре сматра да су нас наши комунисти окренули ка Русима, а да ми пре тога никада на Русију нисмо ни гледали. А када је Владимир Путин приликом претходне посете доделио одликовања борцима партизанског покрета не могу да вам опишем какво је то било згражавање. Шта мисле о Путину након војне параде можете да претпоставите.

      Зато је прича о комунизму веома компликована и одговор, недвосмислен коментар, чак и Михалков успешно избегава, вероватно зато што његова породица комунизму дугује много благодети живота. Комунизму се може много шта замерити, али непоштено је судити о комунизму, а да се барем под исту лупу не стави и капитализам као директни супарник у прошлим временима. Победник се зна, а зна се и ко обично пише историју… Веродостојност те историје је обично сумњиве природе.

  3. Срђан

    Укуси су различити, али ја имам проблеме са филмовима Н. Михалкова почевши од Сибирског берберина који је далеко, далеко испод филмова које је пре тога направио. Као да ради, од пропасти комунизма, мегаломанске филмове за поруџбине власти, тако ми то изгледа. И то што хоће да покаже као Руси могу да понизе Холивуд је без везе јер Руси су одувек имали бољу кинематографију и што би се уопште доказивали. Овај филм има претензије да буде као неки одговор на Титаник, а Сибирски берберин на Прохујало с вихором.

  4. greatSirius

    Змају ,
    Интересантно је ово размишљање. Не бих да ширим причу и идем у ОТ, али је истина да се руски филмови (то говорим стално) не могу разумети без доброг, па и одличног, познавања њихове историје, социологије и свега што се сада помодарски зове бекграунд. Бојим се да би на тај начин распламсао политичку полемику, али…овде није реч о политици , јер није расправа о комунизму и капитализму обавезно политичка. Овде је, када су Руси у питању, реч о царизму! Он је доминантна идеологија, бар на нивоу свести и колективог сећања. Некако се увек затекнем у Москви кад су неки избори (а увек су неки избори, на различитим нивоима), па пошто не смем с новинарима да разговарам о филмовима (забрањено узимање интервјуа од чланова жирија), онда причамо о политици.
    Најкраће речено: сваки руски суверен који се држао доктрине “олигархи и нишчи“ (богати и сиромашни) није морао да се брине за свој положај. У колективном коду руског народа (састављеног као за Нојеву барку од мноштва народа и народности) доминантна је управо та доктрина: нека суверен има и златне кашике и виљушке, док нишчи могу пристојно да живе они се неће бунити! Невероватно је колико тај модел лако функционише. Довољно је народу дати да пристојно живи (тек толико) и дуготрајност је загарантована. Уђете у било коју сеоску продавницу (обично на њој пише “продукты“ , продавница мешовите робе, или ређе “лавка“) и у њој можете наћи све што има у центру Москве, Минхена, Беча, Београда…Додајте томе смешно јевтино гориво и гас, комуналне услуге, и није ни чудо што већ и градићи у Подмосковљу имају “пробке“ (загушења) у саобраћају . Толико (најкраће), о социјалном миљеу једне огромне земље.

    Срђане,
    Сложио бих се с тобом. Ниси једини који има проблем перцепције његових филмова. Руси су, то сам једном већ написао, подељени на “Никитовце“ и “Анти-никитовце“. Схвати ово, наравно, условно јер има ту и других кланова (Шахнадзаров, Лунгин, Учићељ, Звјагинцев, итд). Он је мудар човек који уме да користи ситуацију (а при том је објективно велики уметник и има покриће за то што ради). Није чудо што се тако лако “нашао“ са Кустурицом. Више пута сам био у прилици да се уверим у његову харизму. Пре две године доделили смо му награду за филм “Цитадела“ . Шта се догодило? Пола гледалишта дворца спортова “Лама“ је гунђало, пола је егзалтирано одобравало. Међутим, када је преко црвеног тепиха кренуо Никита (који је од центра Москве узео хеликоптер да би дошао на доделу), цела сала је устала и скандирала. Зимус је, на отварању фестивала, говорио тако да је цела дворана могла да крене за њим, само да је позвао…Ето, и то је Русија…

    • Nikita ima ono nešto carsko u sebi o čemu i vi ovde govorite. To slavjanski narodi vole, takve tipove, oce (“…говорио тако да је цела дворана могла да крене за њим, само да је позвао…“) … Scena iz “Sibirskog…“ kada se obraća kadetima je antologijska. A da je um – um je…

    • Змај

      Пре свега хвала на сјајним описима и коментарима филмова захваљујући којима сам неке филмове уместо два пута гледао једном.
      У сваком случају сте бољи познавалац руских прилика, вероватно и историје. Наравно, ја себи дајем за право да изнесем своје виђење неких ствари при чему ја историју покушавам сублимативно да тумачим, званичне верзије су врло често далеко од истине.
      По питању царизма сте у праву, и то је вероватно и искоришћено за подизање Октобарске револуције. Тешко да је народ био масовно задовољан, као што данас постоје одређена тумачења како је обичан свет добро зарађивао за време цара Николаја. Русија јесте била на путу развоја, али је мени невероватан био податак када сам читао колико је процентуално био заступљен страни капитал, немачки и француски. Морао бих да проњушкам, али скоро 90% капитала, читај индустрија, је било у власништву странаца. Слично стање, можда чак и горе је било и у Кини, која је имала катастрофалну династију на власти, недавно је снимљен филм 1911, о кинеској револуцији.
      Тешко да ми уопште можемо да рационално и здраворазумски схватимо то доба из перспективе седења у фотељи и гледања историјских филмова, поготову кад се томе дода ауторски печат редитеља и сценаристе. Никита нема сумње покушава да да свој коментар на тему историје, мени је просто фасцинантно и драго да неко свој уметнички таленат троши на теме о којима треба водити здраву дискусију, јер могу помоћи бољој будућности.

  5. greatSirius

    ПС
    Драго ми је када тема живне на овако леп и конструктиван начин. Досадиле су ми “дискусије“ типа – “добро је“, “лоше је“, “без везе“, итд…;)

  6. Облакодер

    Змај,
    тај филм Цар ми се уопште не свиђа, Иван Грозни је приказан као какав помахнитали римски император нероновског типа. Далеко од тога да је он такав био, читао сам неке руске критике о том филму и потпуно се слажем са њима. Али не бих да сад забраздим у ту тему. Да, то јесте тачно везано за нашу чикашку емиграцију да су недвосмислено љути противници комунизма, није то ништа чудно обзиром да добар део њих и јесу емигранти четници и њихови потомци. Не гледам ни ја на комунизам сасвм једнострано, немој погрешно да ме схватите, моје мишљење је да су њихови високи функционери, на челу са маршалом, били велико зло за српски народ, али мислим и да је српски народ, који им је у својој наивности приступио, био итекако заслужан у борби за ослобођење од германских окупатора.
    Постоје сјајни интервјуи са голооточанима, које је урадио Данило Киш, свакако непроцењив материјал, јер „Голи“ је био место које је индиковало сав тоталитаризам режима у вибрантним бојама. Знате, баш сам скоро прочитао књигу „Монах Калист“, где он описује како су га неки задивљали четници водили на клање, иако је свештеник, па се једва извукао, а описује и комисте који су га пребили скоро на смрт, испитивали, ислеђивали, малтретирали. Није волео ни једне, ни друге. То нам доста говори о општем стању у Србији тих ратних година. Међутим, ја сам ипак уверен да би Србија неупоредиво боље прошла са Чичом, него што је прошла са другом маршалом.
    У Русији је нешто другачија ситуација са комунизмом, али има и сличности. Репресиван је то систем био, моје је мишљење је да би Руси добили рат и без комунизма, та победа је извојевана пре свега заслугом руског борбеног карактера који је настајао вековима. Забога, колико су људи побили чекисти, колике су Цркве порушили… Сирови нихилизам на делу. Но, прегалачка борба народа против окупатора у „Великој отечественој“ је славна и величанствена. Такође, тавариш Стаљин је био одлучан лидер који није поклекао пред нацистичком звери, али зато није штедео људство, трошио их је бесомучно. Стаљин је делимично компензовао што је делимично пустио да процветају традиционалне вредности, што се најбоље види у совјетским анимираним бајкама, које су по лепоти непревазиђене у свету. Али са друге стране, та незграпна архитектура градова, то сивило и та униформност, тај бљутави „фабрички“ концепт живота ниподаштава и унижава човека. Комунизам је сурогат нихилизма, и он је у Русији показао своје право лице тек касније, као и овде уосталом, немогавши да се одржи због своје суштинске извитоперености, помањкања духовности, где се живот појединца претвара у радничку продуктивност.
    Друг маршал нас сигурно није окренуо ка Русима, заправо он је све урадио да нас окрене од Руса, а окренуо нас је према западу, узимао је кредите, и дозволио западну културу да пусти корен у генерацијама, онако ан-пасан. Сарађивао је он искључиво са западом, и потпуно упропастио Србију у свим аспектима, док је према Хрватима и Словенцима био широке руке.
    Радња овог Михлковљевог филма је у суштини приказ комунистичке немилосрдне одмазде према „домаћим непријатељима“. То је као када би се код нас снимио филм о „пасјим гробљима“. Наравно, филм је и још много тога, Михалков је у свом маниру сјајно осликао то „царско доба“, ту лепршавост, тај аристократски ћилибар… А онда је сву ту лепоту и културу укрцао у зарђали танкер и потопио га у маху…
    Могу само да се наклоним до земље овом изврсном светском редитељу руског порекла, и почасном грађанину Београда.

    ПС. Капитализам је такође сурогат нихилизма, и заиста Вам топло препоручијем књигу „Отац Серафим Роуз“, која је изашла као трилогија у издању библиотеке Хиландар. Књига је духовно и философско ремек дело. Нигде нисам прочитао тако исцрпан и свеобухватан опис политичких, културолошких, и друштвених аспеката идеолошки заблуделог двадесетог века.

    • Змај

      Суштински се слажемо, само нам се путеви мало разликују 🙂
      Ја у принципу не волим да размишљам на тему Шта би било кад би било, јер на ту тему не можеш а да не пођеш од размишљања шта би било кад би сви људи били добри, кад би били искрени и једноставни у потребама. У принципу сам противник ројалистичких идеја (подразумевано не волим неједнакост па још по рођењу), мада у неким дискусијама са пријатељима не могу да не приметим да је концепт иоле поштеног и праведног монарха много мање подложан корупцији од тзв. парламентарних демократија. О комунизму сам чуо врло мало озбиљних, иоле објективних дискусија. Скоро свака има огромну количину личног интереса, било да је против, било да је за. Нема оног ко не извуче совјетске гулаге, Голе отоке, а да не заборави милионе људи који су умрли у сиромаштву радећи за капиталисте, који су убијени због борбе за егзистенцију (Латинска Америка ми прва падне на памет). Напросто свака дискусија је базирана на личном доживљају нечега, при томе је то нешто што углавном нису ни доживели. Тачно је да је комунистичка архитектура симптоматична, али тешко је поверовати да су све оне предивне дворце и старе грађевине направили грађевински радници који су били поштено плаћени за свој посао… Пре ће бити да су хиљаде умрле градећи нечији хир. То што се ми данас дивимо тим грађевинама је нешто сасвим друго, говори понајвише о лаком забораву и вечитом комформизму човека као бића. Архитектура је један вид отуђења човека од природе, најчешће.
      Често упадам у дискусије са противницима комунизма, а често ми сметају и, данас ретки, појединци који величају комунизам, иако сам им много ближи по размишљањима. Некако подразумевано не могу да прихватим да у једном систему ништа није било добро или да је све било добро. Мислим да је Срђан својим коментаром о комунистима и антикомунистима све врхунски рекао. Оно што опет желим да поновим, негде сам већ поменуо, је да комунизам идејно у сваком случају није нихилистички за разлику од капитализма. Комунизам је, по мени, више облик изворног хришћанства, који је могао да се лако идејно прихвати међу Русима који нису били задовољни својим егзистенцијалним статусом у царској Русији. Постоји прича-теорија да су Ротшилди помогли Лењина у знак освете царској Русији због помоћи цара Линколну, тако да без разјашњења веродостојности ове приче и детаљнијег истраживања свака прича о комунизму губи смисао, поготову зато што је комунизам данас де факто мртав, а да данас живимо у капитализму који није овакав због комунизма, већ због свог природног развоја.
      Мало ово оде ван теме али филм је на ту тему па не можемо да не дискутујемо. Данас је у Новостима био сјајан интервју са Никитом, где је изнео гомилу ствари о којима ја врло често разговарам са ужим кругом пријатеља. А опет сам синоћ гледао неки документарац о нестајању морских слонова на једну острву на Фокландима. Испоставило се да је једна орка укапирала како да за време плиме уплива у базен где су млади морски слонови који немају никакав одбрамбени инстикт, једноставно пливају док их ова убија. При том је почела да обучава своје младе како да и они упловљавају. Закључак је да грабљивци док год имају награду у виду плена усавршавају технике убијањаи преносе их на остале грабљивице. Моментално сам ту логику повезао са актуелним тренутком човечанства, а о чему је и Никита говорио у свом интервју. Ја на то додајем да ми једноставно немамо одбрамбени механизам од овог система који уништава цело човечанство. Очигледно је да неко мора да грабљивцу разбије вилицу и да му ту награду у виду плена избије из чељусти. Једноставно не могу да прихватим логику да је човек ипак само грабљивац, да није никада изашао у глави из хладне праисторијске пећине.

  7. Облакодер

    greatSirius,
    ево тек што прочитах ваш приказ филма. Да, јако лепо сте написали, то је баш оно што се очекује од квалитетног приказа филма, Ви умете да приметите и на добар начин истакнете важне елементе филма, то је без сумње таленат. За добро писање пре свега потребна је добра перцепција, па тек онда све остало. Инспиришете ме да поново погледам филм са усмереном пажњом на детаље, јер филм заслужује да се више пута погледа. Првим гледањем се не може процуњати даље од основне радње и смисла. Овде се заиста одражава зрелост Михалкова, филм се савршено надовезује на његово претходно стваралаштво. И велика је част што је премијеру приредио баш у Београду, то нипошто није случајно. Михалков је јако добро упознат са српском историјом и нашом духовном ризницом, и зато нас поштује. Њему не може да замаже очи дневнополитичка, петпарачка каубојштина, која је ионако на заласку каријере, народ ће ускоро да одбаци ово страно тело из свог организма, осећа се то све више. Није он морао да одржи премијеру код нас, али је хтео, хтео је да нам пружи подршку у овим за нас тешким временима. То је тако племенито витешки гест, тако руско аристократски, – „ми не бросимо своих Сербов“, то је исто оно што је Цар Николај II Романов урадио за српски народ.
    Великој руска душа препознаје свој лик у сломљеном огледалцу „малог“ српског народа, који има славну историју, много већу од својих реалних капацитета. Платили смо ми своју славу делом себе, великим делом, али смо се уписали у небеске књиге златним словима. И велики руски народ се је узвисио, учествовао је у кључним историјским догађајима служећи на добробит човечанства, положивши велику жртву на овај олтар, као што ради и данас. Ја сам неизрециво поносан што нас Руси сматрају браћом, моја родољубива осећања према Србији иста су и према Русији. Наша два народа су судбински и нераскидиво повезана, а душа идентична. Када би Русија не дај Боже била уништена, Србија би пресвисла од туге, у трену, а када би Србије нестало, Русија би постала унакажена и обогаљена.

  8. Срђан

    `Знате, баш сам скоро прочитао књигу „Монах Калист“, где он описује како су га неки задивљали четници водили на клање, иако је свештеник, па се једва извукао, а описује и комисте који су га пребили скоро на смрт, испитивали, ислеђивали, малтретирали. Није волео ни једне, ни друге. То нам доста говори о општем стању у Србији тих ратних година`

    То је то!
    Нема се више рећи на ту тему него што је рекао Монах Калист! Или сажето, од комуниста су горуи само антикомунисти, или обрнуто. Срећа наша па не морамо да се ту опредељујемо важно је да волимо Србију.

    Али да ја кажем још нешто :)) А то је да ми се чини да није било товариш Стаљина, тј да је остао Цар, не би Руси успели да умарширају и поставе заставу на Рајстаг, зато је и абдицирао Цар. А и ми Срби, све што смо позитивно видели у последњој историји је било када су нас ослободили Руси 1944, а после је пад.
    И што се тиче Цркве њој је увек најбоље за време страдања тако да ово што сада пролази је за њу искушење.
    Такође што се тиче филма, најгенијалнији филмови су направљени у време комунизма да не набрајам сад. А у овом филму то баш није тако, далеко је од тих најбољих остварења, рецимо бесмислена сцена где војник вози ролшуе у круг. Или када огромном брзином режисер иде из једне у другу сцену у логору тако да не може ни да се прати о чему се ту ради.

  9. greatSirius

    Облакодер,
    Захваљујем на лепим речима и одличном дијалогу. То је оно што овај блог издваја од других.

    Свакако си приметио да сам имао и посебну тему где је такође третиран тај филм, односно његова даља судбина.

    http://kinorusija.bbforum.co/topic32.html

    Захваљујући ентузијастима и колегама, а свакако пре свега дозволи генералног директора ГОСФИЛМ фонда Русије, филм “Сунчаница“ живи по Србији даље свој живот, без обзира на то што га дистрибутери нису узели.

    Најпре је код мене направљена мини реприза фестивала “Серјеј Бондарчук“ где је тај филм био на почасном месту. Неколико дана касније, репризиран је и код Кустурице. Идуће недеље, у склопу активности да се оживи Липарски венац градова (градови у којима је живео Ђура Јакшић – Београд, Крагујевац, Нови Сад, Зрењанин, Кикинда, Темишвар, Пожаревац, Јагодина…), биће реприза у родном месту Ђуре Јакшића – Српској Црњи. Затим следе и Нови Сад, Крагујевац.

    Најкраће речено: ово није савршен филм (таквог и нема), али је свакако изузетно вишеслојан и социолошки драгоцен. Шта је наша дужност, као филмофила и поштоваоца права уметника да се изрази? Независно од тога колики је и какав домет тог филма, једна ствар је јасна: немамо право да немо посматрамо како дистрибутери (вероватно притиснути политичарима) игноришу једно значајно уметничко дело! Кад већ спомињемо Стаљина и стаљинизам, можда је поређење грубо, али није нетачно. “Неко“ је кашљуцнуо и натукнуо дистрибутерима да не узимају филм који говори о Криму, који је руски и који (вероватно) гура прст у око моћницима у новом Хладном рату. То је просто тако.

    Стога сматрам да је и ова расправа овде више него драгоцена јер показује да нисмо сви затворили очи и уста (одгурнули тастатуру од себе) пред оваквом опасном тишином и ућуткивањем. Једна наша чланица живи у Словенији . Колико ме је обавестила, ни тамо нема тог филма. Само где су Никита и пријатељи поклонили филм, тамо се приказује…Једна велика француска компанија (копродуцент) откупила је дистрибутерска права, а пројекције су на нивоу статистичке грешке (и под сталним притисцима). Ето, да је ово лош филм, ћутао би у тишини. Овако, тишина коју би да око њега направе ради управо супротно. Врло је гласна.

  10. greatSirius

    Мали ОТ
    У Подољску (делу Москве удаљеном 36 километара од центра), “главном јунаку“ многих филмова, у простору некадашњег војног училишта (погледати филм “Битка за Москву“), налази се и јединствен музеј на свету – музеј професионалног образовања. Подољск је, иначе, за Москву оно што је Бањица за Београд – део са војним школама, архивима, вежбалиштима…

    У том музеју можете видети оно што просечан Србин и не сања да постоји и што говори о томе да Русија НИКАКО није била гадљива на стране инвеститоре (како се сада називају). Први “Сингер“ на свету ван Америке произвођен је у Русији, “Форд“ је у Стаљиновом СССР (!) отворио фабрику аутомобила (има одличан филм са Џоном Севиџом о томе), лиценцно оружје чувене белгијске фирме “Наган“, итд, итд…Произвођена је оптика за камере и апарате (а производили су и њих) у чувеној фабрици “ФЕД“, итд, итд.

    С друге стране, прогуглајте мало да видите колико је та страшна епопеја грађанског рата и револуције обогатила свет руским умовима. Зворикин, Сарноф, Тјомкин, Сикорски…Пола Холивуда се темељи на руским ствараоцима, а почеци радија и телевизије у САД везани су најпре за имена ове прве двојице.

    Све у свему, треба да отворимо тему у стилу – шта све треба да знате о Русији како бисте лакше разумели њене филмске уметнике. … 😉

  11. Ljuta Guja

    teška sudbina Ruskog naroda a od kako ubiše cara i kompletnu porodicu još im se veća bijeda na vrat natovarila KOMUNIZAM

    • Друг Маркес

      На „срећу“ то су зло скинули с врата, сад ће да процветају.
      Филм није ништа посебно, један од лошијих Никитиних филмова. Прилично помпезно најављен, али ништа спектакуларно. Похвале за камеру, сјајни кадрови, али тема као тема ништа ново неоткрива, остаје један чудан утисак о много уложеног за мало показаног.
      Као што Биковић на крају филма каже… Све смо видели, а ништа нисмо урадили да спречимо. Јбг. требало је мало запрљати бела одела са знојем и блатом руске груде, ал ко би се возао паробродима, играо кан-кан. Није случајно што је руска и српска елита пред комунизмом бежала на тај „врли“ Запад.

    • greatSirius

      Друг Маркес ти је лепо одговорио и добро би било да се овде, на овом лепом блогу, не бавимо политиком на тако острашћен, вулгаран начин. У овом филму, наравно, има и политике, али је далеко од овога што си ти видео и у једној реченици покушао да објасниш.

      Појава јесте једноставна и о њој сам већ довољно написао: јача сила победила је слабију. Да руски народ није био за бољшевике, они не би победили. То тако увек у историји бива, свидело се то нама или не.
      Када бих ово могао једноставније да напишем, веруј ми да бих се кандидовао за Нобела. 😉 Откуд онолике дивизије , корпуси и армије под црвеном звездом? Пале с неба? Комесари су били јачи, суровији и вештији од племића и то је то.

      Вратимо се ми, лепо, естетичкој димензији овог филма. Мене више интригира то што многи овај филм сматрају просечним или исподпросечним. Или ја видим у њему што они не виде, или је супротно. Наравно, без острашћености и тешких речи…;)

      Нисам једини који тврди (и може да докаже) да је овај филм уметничко дело највишег ранга. Можда је његова “несрећа“ у томе што није поводљив и није рађен за касе, али то је нека друга прича. Судбина Крима, тог “бермудског троугла“ руске историје занимала је Бабеља, Берђајева, Достојевског и многе друге, па није чудо што јој се и Михалков посветио. Е, пошто ми, ипак, мање од Руса , знамо о Криму то што треба да се зна, није чудо што овај филм посматрамо другачије. За већину филмофила он је, у најбољем случају, само лепа фреска о људским животима. Није ни то, наравно, мало, али за Русе је овај филм много , много више. Он је раздужени дуг. Мало ли је?

  12. Срђан

    Мислим да су за време комунизма снимљени убедљиво најбољи руски филмови, ово сада није на том нивоу, можда тек покоји изузетак, али изузетак потврђује правило. Добро, и на Западу су најбољи филмови снимљени док је био комунизам, тј постојао баланс у свету, сада се снима само смеће. А када се бежало на тај Запад и та тзв елита, то је у доста случајева у Совјетском Савезу било да се ишло трбухом за крухом то јест због пара, као на пример Нурејев. У Совјетском Савезу су га држали као мало воде на длану и уметнички је све научио на том длану, али није могао да заради, примера ради милион долара и онда је пребегао у Њујорк. Међутим, то ако имаш паре не значи да ћеш да постанеш бољи уметник и то је доказ и са Михалковим који је правио много боље филмове у време комунизма. Или Тарковски, где је направио најбољи филм, па у комунизму.

  13. Срђан

    Мођда онда да Михалкове пређе да снима серије, па му крене :))

  14. greatSirius

    ПС
    Овај мој нови пост од јутрос “залутао“ је међу раније објављене, а представља одговор Љутој Гуји. Навикао сам на форумима да се одговор као цитат “залепи“ за цитирани текст, а овде ми је то промакло. Надам се да то није проблем и да се добро разумемо.

  15. Донекле ме чуде неки коментари овде. Мислим да, што рече Сириус, ми баш и не разумемо неке односе у Русији. Својевремено сам боравио у Одеси и на Криму, има томе доста година, и један од снажнијих утисака остао ми је баш по питању њиховог поимања сопствене историје. Сасвим је нормално да наиђете на споменик Кнеза Вчадимира а мало даље на Лењина. Напросто, они, Руси и остали, у оба случаја сопственим духом, снагом и интелектом направили су нешто значајно, вредно и велико. И они то, ако не баш сви, али највећа већина – поштују и сажимају у целокупно сопствено искуство. Што свакако и јесте, пре свега и због дужине временских раздобља колико су трајали овакви или онакви периоди њихове историје. Штавише, чак се и делићи Јелцинове епохе у понечему уважавају а ни Горбачов се не одбацује у потпуности. Све је то проживљено и све је то, пре свега, искуство. Дакле, код Руса је мање крајности него што би смо очекивали рачунајући на њихов темперамент а много је више самосвести. Ми смо ту опет негативан пример и много смо склонији задртости и укопавању у сопствене страсти. И ту нема разлике да ли сте са „ове“ или „оне“ стране историје (како ко већ гледа на то)… Ја имам „срећу“ да је моја породица са обе стране наше историје па сам видео и одрастао у оба „регистра“ који, на жалост, и даље остају тврдоглави, слепи и непомирљиви а све то – САМО НА СОПСТВЕНУ ШТЕТУ! И корист наших многобројних „непријатеља“. Толико о томе, па ако већ гледате руске филмове онда барем усвојите нешто од руског искуства…

    Друга ствар, савремени руски филм. Не слажем се уопште са РусФилмом. Савремени руски филм има изванредних аутора и филмова. У ком проценту су заступљени то је друго питање али и ту је у просеку бољи од већине западних кинематографија. Наравно, да је ту и ствар личног укуса. Осврћући се на период Совјетског филма могу само да кажем да бих од више хиљада снимљених филмова као изузетне издвојио можда 50 до 100. Заиста не више од тога. Ту је стварно свега било. Можда под велом носталгије „прошверцујемо“ још доста тога али треба бити реалан и видети да је и ту главна линија била небулозна (мислим на сижее, идеје, смисао пошто техничка страна никада није била спорна). Превише је ту било свесне и несвесне наиве. За мене су неприкосновени једино совјетски анимирани филмови (пре свих Јуриј Норштејн / Юрий Норштейн)…

    Одох превише у споредне теме, да се вратим(о) Михалкову. Негде сам то већ напомињао, овде на форуму, да је велика ствар код Михалкова што гради своје ликове доследно и чак са љубављу. У овом филму нема црно-белих, добрих и лоших ликова, сви су изнијансирани и тако рећи „тродимензионални“. Сам Михалков је већ тамо негде од „Сибирског берберина“ очигледно упао у „месијански трип“ и „својом величином“ спасава и просвећује заблуделе Русе. Код „Берберина“ је превише очигледна та моралистичка придика Американцима и то је једино стварно лоше у самом филму. Међутим, период након тога, у стваралаштву Михалкова, стварно је проблематичан. У филму „12“, када би избацили последњих 7 до 10 минута када он упада у баналну моралистичку тираду и подиже сопствени лик до неслућених моралних висина, плус изузетно неуспела анимација (и будалаштина) са врапцем, филм би био изузетан. Овако, што неко рече: „пишеш златним пером, а печатиш говном“… Још гора небулоза су следећа два „Залуђивања Сунцем“ (иронија у наслову је намерна)… Занатски сјани филмови са масом изузетних епизода, међутим, све тако претенциозно, моралистички назочно, банално и конфузно. Што је још горе, сам Михалков се стално у вези са овим филмовима реферирао на Спилбергово „Спашавање редова Рајана“, који је занатски, филмски и идејно беспрекоран, за разлику од Михалкова, и који је баш због тога толико утицајан на начин који је засметао Михалкову (преувеличао је значај Американаца у 2. св. рату)… Значи, Михалков се у та два „Затомљивања“ обрачунавао са западном кинематографијом и само се запетљао и изгубио у бесмисленом походу… Многи филмови савремене руске кинематографије са ратном тематиком, овде на форуму, много су убедљивији и чистији од ових Михалковљевих…

    „Сунчаница“ је одличан филм. Има ту ових Михалковљевих бољки, које сам управо помињао, али су дозиране и једноставно „функционишу“. Ово је филм који оставља утисак али без баналног јурења емоционалних или визуелних „ефеката“. Такође, у великој мери сажима целокупно руско искуство без баналне поделе на добро или лоше али и одаје пошту онима који нису имали довољно снаге (како рече Сириус) да очувају и заштите свој свет (вредности и начин живота), но, не осуђује експлицитно ни ове „друге“. Дакле, ово није филм поделе већ болно и сажимајуће подсећање. Иначе, „заробљенички“ део филма је снимљен у луци у Одеси на Потемкиновом степеништу (тачно где и „Оклопњача Потемкин“ Сергеја Езенштајна) а Крим је дестинација спасења (тамо их депортују јер је још под влашћу „Белих“) па је тако, вероватно нехотично јер је снимљен пре државног удара у ономе што себе још увек назива „Украјина“, Крим постао неко митско и, за људе у филму, недостижно исходиште… Остатак филма, „златна прошлост“, снимљен је у „Поволожју“, у ширем окружењу Михалковљевог имања код Нижњег Новгорода, а сами пароброди и све у вези са њима снимљени су у Швајцарској на језеру (не знам тачно ком) а накнадно су „умонтирани“ у Волгу. То са паробродима је урађено због фактографске доследности јер су у Швајцарској „преживели“ аутентични модели бродова из оног периода док их на Волги више нема у пловном стању. У погледу тога ово је био јако компликован и захтеван подухват. И скуп, наравно, (ту бих се осврнуо и на Срђанов коментар) али овде је сасвим оправдано то улагање пара у продукцију. И да не буде заблуда, у Совјетски филм је улагано далеко више новца него што је то данас случај. Фјодор Бондарчук и Михалков данас са својим буџетима штрче док би у совјетско време за овакав ниво продукције то било нормално (наравно, у складу са „вредношћу“ новца оног времена, па тако не треба заборавити да је пропорционално најскупљи филм у историји „Рат и мир“ Сергеја Бондарчука)…

    Још један квалитет „Сунчанице“ је и низ филмских и књижевних цитата. Заиста филм за сладокусце. И да, мени се баш допао онај део са котураљкама на степеништу. Та доза необузданог дечијег порива у тако апокалиптичном окружењу, толико људског, спонтаног и топлог – невероватно доприноси и подцртава ту људскост и стварносност самог филма. Напокон, поново Михалков међу нама и филм којем се вреди враћати више пута.

  16. greatSirius

    Сјајна анализа. Мени је Викторија испричала масу лепих детаља са снимања. Очигледно је да харизма Никите Михалкова има и те какво покриће. Већ сам нагласио да је он у овом филму повукао интересантан и рискантан (да ли ?) потез: све улоге је поверио анонимцима.

    Иначе, да додам значајну чињеницу везану за даљи живот овог филма, бар када је Србија у питању: оно што је обећано за Липарски венац градове је и учињено: у петак је у сали Културног центра Српска Црња била пројекција овога филма и то је почетак мини-репризе фестивала на коме је овај филм учествовао зимус. Следе репризе у Новом Саду, Крагујевцу и Јагодини. Ми се, као културолози, боримо да овај филм види што више љубитеља филма и руске културе. То јесте културна мисија и на томе ћемо истрајати.

    Независно од ових наших суптилних дискусија које , богу хвала, залазе у најдубље финесе уметничког дела, остаје чињеница да овај трочасовни филм публика гледа у даху и не напушта салу. Претпостављам да велики број вас нема то искуство и да сте филм гледали само у кућној верзији. Са филмског платна, у окружењу публике, осећај је апсолутно другачији. А зато се и праве филмови, зар не?

  17. ima li ikoga da prevede rusku seriju kulinar odlična je a nema prevod.

  18. greatSirius

    Само да “похвалим“ брзину наших дистрибутера. Пре три дана на мејл ми је стигла понуда једног нашег дистрибутера за “Сунчаницу“. Са закашњењем од осам месеци, пошто сам га први приказао у Србији (наравно, после премијере у Центру “Сава“) . Сигуран сам да је био изненађен мојим одговором…;)

  19. Koja трагична метаморфоза од онако неисквареног дјечака који трчи да врати заборављени сат, да не би поручник помислио да га је украо од њега. На крају му га враћа замотаног у папиру на коме пише Дарвин…
    Тај поштени црквењак као дијете закључује да су сви постали од мајмуна и то трауматично дјелује на њега. Пуковник занесен са “љубавним јадима“ нити зна за Дарвина нити зна за Маркса, нити мисли на ишта осим на своју романсу. Дијете пита ли пита, али нема ко да му одговори осим професора. Видимо да његов професор ревносно испира мозак ђацима, и то ради слободно јер никога није брига ко у шта вјерује.
    Дјечак усваја оно чиме га кљукају и по логици закључује да су сви велики руски кнезови, он и његова мајка, па и у крајњем случају и “велики Цар“ и његова дјеца постали од мајмуна. Његов даљни егзистенционални аксиом је тај да Бога нема и да су сви они мајмуни. Дјечак се запрепастио од те мисли… На крају филма видимо сцену док брод са заробљеним војницима тоне, он креће да се крсти али се предомишља, више није тако “наивно дијете“ сада је досљедан капе коју затеже. “Mајмунима је све дозвољено…“
    Одлична критика коријена проблема који је “уништио руску земљу и руског човјека“ како каже један од актера у филму. Потура се перфидно дарвинизам и марксизам у Русији, док руска црква и аристократија осликавају “млаку бљувотину“ из Откривења којој се не пише добро ако се не покаје и промјени.
    Видимо како свештеник тражи десет рубаља да освешта крст руском пуковнику и пропалу аристократију како се шепури у симболу Русије у форми брода, који сав споља бљешти од љепоте. Уживајући у јефтином хедонизму, људи на том броду су заборавили да крпе све оне рупе, кроз које је вода улазила са свих страна да их потопи.
    Овдје није присутна критика комунизма као основе која је никла сама по себи, овдје је приказан коријен проблема, на чијем пијадесталу је и подигнут бездушни комунизам у лику оне безличне жене из филма, којом се усхићава и којој подилази онај сапутник странац који не зна добро руски. Она жена ме асоцира на СССР.
    Трагична је сцена када наш глумац дијели очеву колекцију у монологу у коме износи крајњу духовну капитулацију Русије.
    Ооо како је све ово добро увидио генијални Достојевски у ,,Нечистим силама“, ту књигу треба стално читати.
    Ово су на брзини нека моја неповезана запажања, још сам под утиском филма…
    Поздрав свима.

  20. Сат ипо се ништа не дешава апсолутно…да не би пшолудео саветујем ти да прескочиш тих сат ипо јер тек онда почиње радња…потпуно разочарење у Михалкова..схватиш да има бољих режисера у Русији сто пута, као онај Јуриј Биков са филмом Дурак, сјајнооо…а ово? – ако не полудиш чекајући можда видиш да крај има неку поруку…

    • greatSirius

      Ја, свакако , нисам адвокат овог филма, али волим да помогнем људима приликом гледања филма. Не знам шта си ти очекивао да се дешава при сат и по (кланица, акција, крв, пуцњава?) , али је штета што ниси “приметио“ какви су се земљотреси за то време догодили. Покушај поново да одгледаш, с више стрпљења.

      У годинама које долазе овај филм ће бити све више спомињан као истинско ремек-дело.

      ПС
      Наравно, али наравно: моје мишљење није меродавно ни пресудно. Гледао сам филм и у Србији на светској премијери, и у Русији и мени је публика својим доживљајем рекла довољно. Ако си гледао код куће, свакако си био ускраћен за тај моменат.

  21. golub

    Iskreno u ovom filmu se pokazuje zapadni stil on je vojnik koji vodi ljubav sa zenom koja je udata … a ona je kao cedna … devojka izdaje muza za noc zadovoljstva … a rusija je izdala svoju dobrotu times to je koketirala sa bludom ili preljubom … ne svidja mis e film previse je britanski jer lici na jeftin britanski erotski roman …

Напишите коментар:

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: